Кад министри намигну
Лећи ћу да спавам
И у сну ћу шаптати
Ја се покоравам
Док не рекну „устани“
Донде устат нећу
Заповеде ли да умрем
Добро, и умрећу
Ако фалим, немојте
Дават ми пардона
Ал допустите бар једно
ДА МРЗИМ ШПИОНА

Јован Јовановић Змај-српски пјесник, драмски писац, преводилац, уредник и љекар.Рођен у Новом
Саду, 6. децембра 1833 , умро у Сремско Каменици, 14. јуна 1904. године. Чика Јова, како су га
звали, био један од највећих лиричара српског романтизма, и прије свега изузетан човјек великог
људског срца и танане душе.
По занимању је био љекар, предано је радио на здравственом образовању и лијечењу, посебно
дјеце. Током цијелог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и
дјечјих часописа. Његове најзначајније збирке пјесама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о
срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских пјесама, писао је
сатиричне и политичке пјесме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за дјецу.
Јован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару)
1833. године у угледној племићкој породици. Деда Јован познат као „Кишјанош” стекао је 1791.
године племићку титулу. Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор,
па градоначелник Новог Сада.
Мали Јова основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну.
Из гимназијских дана су његови први пјеснички покушаји; „Пролећно јутро” је спјевао 1849. године.

После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у
Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно
опредјељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од
посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи
пјеснички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За
време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и
немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, пјесама Петефија,
Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године
"Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".

После прекида студија - не завршенихстудија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један
од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату.
Писао је поезију са много успјеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом
супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Љубав и
срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) пјесама Ђулићи (од турске
речи Gül, што значи ружа).
Ипак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду.
Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај .
Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју
љекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински љекар и
покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од
лијечења. Овдје га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му дјеца, а потом и жена
Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних пјесама објављене под заједничким
називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспјелог ангажмана у
Карловцима, почиње једногодишњу љекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка
Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875.
године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. У Београду је два пута радио као љекар;
први пут је и приватни љекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис
"Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио
десет година као приватни љекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио
од 1898. године, уз пут својим дјечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио)
са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би
биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се
пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске
Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до
тада био општински љекар у српској престоници. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском
календару) 1904. у Сремској Каменици, гдје је и сахрањен.

Две најбоље збирке његових песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“. Велики број његових
шаљивих и дјечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два
издања цјелокупних дјела: „Певанија“ и „Друга певанија“. Јован Јовановић Змај је први писац у
српској књижевности који је писао пјесме за дјецу, ризница "Смиље" садржи пјесме са
богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за дјецу. Деца ће
из њих сазнати како ваља подносити невоље, помагати ближњима, радовати се животу, природи,
потоку и цвету, благодарити за све, поштовати старије, волети своју отаџбину, како се молити и
уздати у Бога. Сигурно је чика Јова имао на уму своју дјецу док је писао ове песме, јер се његова
најмлађа кћи звала Смиљка, а цео назив је под именом "Смиље". Позната је и његова родољубива
ода „Светли Гробови” (1879). Последње су штампане збирке: „Снохватице“ и „Девесиље“.
У прози је написао једну пјесничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни
комад („Шаран“) 1866. године.
Прикупљао је грађу за Рјечник српског језика у каснијем издању САНУ.
Змај је и преводио, нарочито из мађарске књижевности. Најбољи су му преводи мађарског
песника српског порекла Шандора Петефија. Поред осталих песама, од њега је превео спев „Витез
Јован“.
Из немачке поезије преводио је Гетеа („Херман и Доротеја“, „Ифигенија у Тавриди“) и с успехом
подражавао Хајнеову љубавну лирику и епиграм и оријенталску поезију Фридриха Боденштета
(„Песме Мирца Схафије“) 1871. године. Превео је са немачког и објавио 1861. године књигу
"Источни бисер".
Од осталих превода из стране књижевности најпознатији су „Демон“ од Љермонтова и „Енох
Арден“ од енглеског песника Тенисона.
Поред Змаја, уређивао је сатиричне листове Жижу и Стармали. Од 1880. па до смрти издавао је
дечји лист Невен, најбољи српски дечји лист тог времена.
У његову част се додељује Змајева награда и организују Змајеве дечје игре, које додељују Повељу
Змајевих дечјих игара.