Када би се прошла Илиџа и Велика алеја, низводно између Осијека и Доглода дошло би се до Саставака, мјеста гдје се срећу и даље свој живот настављају заједно чак три ријеке: Жуновница, Жељезница и Босна.
Морало би се поменути да је и Жуновница крива бар као Дрина и да и она наопако тече. Море јој ту, срам је било, под носом од извора, али она жељна пустоловина одлучила се да крене околним путем, горе према сјеверу, па Савом да мало обиђе и Београд и тек касније се спусти према југу. Џаба што су јој говорили да треба у Јадран, она одлучила да са својим другарицама иде према црноморском сливу.
Ех да је за Саставке знао Атила, Бич Божији, односно његови прогонитељи, не би га канали Тисе муљем покрили...
Некада је овуда пролазио и воз. Куда је ишао и кога је возио, не зна се тачно, али не би се ваљда мост на Саставцима звао Жељезнички да није било и воза. Не би ваљда добио име само зато што је жељезни. Каква би то превара била.
Е, кад се из Осијека преклокоће климави Жељезнички мост, мало укосо ливадом, на излокваном друму појави се Споменик.
Прави див међу споменицима, поздравља руком облаке, а и ову ситну буранију што се туда врти, вране, патке, голубове и друге крилаше.
Нас земљане као да не види. Као да и ми нисмо Илиџанци или макар туристи и странци жељни Врела Босне, Игмана и Алеје.
Неки мало непристојан кип-див споменик.
Што је чудно, јер аустријанци су, кажу, лијепо одгојени. А и изашли смо им у сусрет. Доста тога смо назвали по њима, од улица, хотела, до самих просторија у кући.
А тај је споменик често тема напада и дилема разних, само да се зна.
Престајао је ту двије Југославије, три рата и ево сада четврти мир.
Све од тога дана кад се штајерски пилот, да ли заблесављен љубављу према некој љепотици далеко код куће или због неког квара на летилилици
са својим "Штуком" на том мјесту стрмоглавио. Тада није било телефона и извјесно је да није куцао поруке у том тренутку, али мора да је мислио шта ли сад она ради и да ли га чека или не.
Око споменика на Саставцима много је воде протекло и много је прича настало.
- Да ли је то пилот са подигнутом руком у ставу Римског поздрава, оног поздрава по ком је познат један други Аустријанац?
Римског поздрава из старога Рима гдје је и настао термин фашизам по батини од прућа, фасцес на латинском језику, у чијем снопу је метално жезло?
Али, он, Споменик само маше облацима, без бриге.
Први је то босански пилот, причало се, али му униформа не пристаје уз тај епитет. А сад га пресвлачити нема смисла. Нек' одмара човјек.
Па се могло чути и да је већ преко једног вијека надгледа ушће ових три ријека, Споменик, јер Пета колона никада не спава. Како би иначе један окупатор стражарио на Илиџи покрај Сарајева, нане...
Да га срушимо! Повикаше, доказујући своје љевичарство. Оборимо га! Сложише се патриоте.
Доле са њим! Подржаше новодржавотворни конзервативци.
Али, јави се и он Споменик, па рече...
"Стрпљење или сабур, молит ћу. Никакви скривени разлози нису у питању. Нису ме дирали они што поразише моју војску у 1. Па и у 2. Свјетском рату, па немојте сада ни ви чији су дједови ратовали са мном.
Већ, учите.
Опстао сам захваљујући, можда је то сада недокучиво и далеко, замислите, из простог разлога, војничке части.
Не дирају се споменици ни непријатељски ни пријатељски, јер војник је сваки исти и другоме војнику саборац у смрти и патњи.
Посебан кодекс је за мртве и споменике мртвима у боју. Некад се томе много више придавало, истина, док су бојевале краљевине, прије него наступише демократије.
Далеко од куће војник, прекомандован на фронт, ту је да се бори под заклетвом. Еполете, грбови и заставе долазе тек касније у хирерархијама части.
Знали су то они који поразише мој народ и државу. Знали, као што су знали за Терезин и Јиндриховице и опет, већ преко стотину година сам ту. Нису ме дирали док слушам жубор бистрих ријека што се ковитлају у јединствено водено биће баш као што се душе војника сукобљених у боју умагле у једну енергију, негдје горе високо, кад мир већ буде потписан, ровови затрпани, а ми, војници, одавно под земљом.
Сад и они, моји непријатељи у боју, већ одавно почивају и надам се да њихови споменици, гдје год да су, нетакнути стоје. И нека им је слава и војничка част!
Зато, не узимајте сада ви за право, нови властодршци, нове генерације, нови... Не скрнавите, ради вас.
Ја толико. А ви своје."
Оскар Dudich, Чех по државности, пилот
аустроугарске авијације, уживаоц жубора и клокота ушћа Жуновнице, Жељезнице и Босне, вјечити Илиџанац, случајно, а у народу познат као Споменик.
