Прошло је 26 година, од када су намјеници страног интереса преузели Републику Српску. Прошло
је тачно 18 година од како су узурпатори и паразити, на грбачи српског народа и Републике Српске,
у континуитету. Паразити су стекли пунољетство и нарасли до запрепашћујуће величине. Голема
тјелесина пантљичаре, с великом, незаситом главом и мноштвом чланака, исисава сваку кап крви
сваког човјека и нашег друштва. Ако се више ово може назвати друштвом, боље рећи једне
средине у којој царује зло.
Од Републике, која на почетку бјеше држава, готово стопостотно суверена, није остало много, само
име, географски појам и нешто народа. И голема тјелесина паразита с великом главом која вуче
мноштво пипака. Не посустаје, исисава и посљедње капи животних сокова Републике Српске.
Сиса све што је још остало здраво, а за собом оставља празнину, заразну и болесну. Поган траг је
иза паразита; раширена наркоманија, коцка и други овиснички, импулсивни пориви. Уништена
производна индустрија, прљавим новцем затрован финансијски сектор, напуштена села,
запуштане њиве и ливаде, прљава и пуста насеља, неутралисан правни систем, уништене највеће
цивилизацијске тековине попут образовања и здравства...
Република Српска је постала рудник злата за намјеснике и њихове господаре. Једино овдје
малобројна групација паразита, без икакаве надокнаде према већини, без иаквог права већине
народа, може да искориштава сва природна богатства и друштвене капацитете. И природу и
људе, без милости и без надокнаде. Шта више, чак и све трошкове који остају иза њихове
немилосрдне пљачке прецајују на осиромашену већину. Нигдје у свијету се, за годину дана, не
удесетостручују порези, нигдје у свијету нису трошкови "мрежарине и дистрибуције" електричне
енергије тродупло већи од трошкова утрошка струје. Као да је транспортују на мазгама и
воловима, а не жицама које је, бесплатно изградила и оставила бивша држава. Нигдје у свијету се
сва добит не пребацује у руке мањине, а сви трошкови сваљују на леђа убједљиве већине. Бар не
у обом обиму и овако немилосрдно. И тако из дана у дан, и све горе и све теже. Зато, морамо
дјеловати, раскидати паразита на саставне планке, покидати пипке зла, морамо мијењати, ако
желимо опастати. А прилика је све мање.
Права слика Републике се се види и замућеним погледом, свуда осим у медијском свијету
креиране опсјене и понављаних лажи. У том простору царује лажна слика једне средине коју је од
1999. године до данас напустила половина становника. Иза бесћудне пантљичаре и њених
незајажљивих пипака остаје нездрава средина и пустош у сваком погледу. Једном ријечју безнађе,
осјећај који покреће сеобе до размјера да од Републике Српске неће остати ни географски појам,
ако се пантљичара не раскида на чланке који се више никада неће саставити. Времена за
дјеловање и спашавање све је мање. Зато, морамо дјеловати, морамо мијењати, ако желимо
опастати.
И то није сав успјех намјесника зла. Дјеловали су, и појачавају дејства, на физичко, психичко и
ментално стање сваког човјека и нације у цјелини. Разорен осјећај за правду и истину,
деформисан јавни морал, уприсутњен медијски терор лажи и обмана. Створена је средина
масовне опсјене у којој се управља страхом и обећањима, заснованим на лажима и искључиво
лажима. Од оне римске хљеба и игара, остале су само имитације игара, јефтине забаве која држи
ово мало преосталих становника хипнотисаним. Уз игре без граница и ограничења остају сви
доступни штетни и болесни медијски садржаји. Остао је медијски терор измишљених "вијести", ред
креираних обећања, ред страха и панике. Измишљена национална опасност и измишљени
спасиоци нације. И све тако. Стравичан етерски терор ствара опсјено стање духа и мисли.
Подстиче болести овисности и друга психотична стања. Република Српска је данас прва у свијету
по броју коцкарница(кладионица) у свијету, према броју становника. Република Српска је међу
првима по броју убистава и самоубистава по броју становника, у свјетском врху по броју
наркомана и овисника о коцки, прва по саобраћајним удесима и страдања у саобраћају...итд, итд.
Први у свему што разара појединца, нацију и свеукупне друштвене односе. Зато, морамо
дјеловати, морамо мијењати, ако желимо опастати.
Не тако давно узимање живота другима и себи, раширене психозе и душевна обољења, коцка,
наркоманија, криминал сваке врсте, разводи и породично насиље, и друге болести друштва биле
су раширене искључиво у развијеним економијама, док су сиромаше земље имале прилично
здраве људе. Република Српска је међу малобројним срединама гдје су друштвене болести у
нескладу с економским развојем. Овдје не важи правило да здрава економија ствара болесне
људе. Овдје је све болесно, опустошено и запуштено; и економија и друштво. И то за кратко
вријеме, у доба малољетне пантљичаре. како ли ће тек бити сад кад је пунољетна, оајчана и
раширена. Зато морамо дјеловати ако желимо опастати.
За само осамнаест година од како су узурпатори преузели све капацитете и потенцијале
Републике Српске, од државе у готово пуном капацитету, од рата прилично разорене али живе
привреде, од здравог народа, измученог ратом и страдањем али психички здравог становништва,
остала је нездрава средина из које свако ко није бар мали чланак пантљичаре жели побјећи било
гдје. Од привреде, реалне и производне, није остало ништа, осим привређивања у лажном свијету
реклама, заснованих на имагинарним сликама и креираним потребама за нездравим и штетним
садржајима. Људи, ова преостала половина становника Републике Српске, тоне у дубоки сан
немоћи. Пунољетна пантљичара је од Републике Српске створила опустошену и немоћну средину.
Пантљичара је прије осамнаест љета напала српски организам, сишући снагу нације. Направила
је зло за свог малољетничког доба. Какви ће јој тек резултати бити убудуће, сад кад је изашла из
дјетињства, ојачала и раширила се у српском организму? Зато, морамо дјеловати, раскидати
паразита на саставне планке, покидати пипке зла, морамо мијењати, ако желимо опастати.
А прилика је све мање.
