"Страдаће свако ко истину љуби" узвикнуо је Јан Хус док су му ломачу потпаљивали. Живог праведника запалише, као и многе друге који истину љубе и у правду вјерују.
Било је то прије шест вијекова кад ломачу потпалише. И данас крик Јана Хуса одјекује свијетом. Био је то стравичан врисак умирућег праведника. Не због живота који на на најтежим мукама изгуби, већ због истине и правде, које с њим спалише.
Није се много промијенило од средњег вијека до данас. И данас се чује криг мученика са ломача. Исти онај средњовјековни врисак због спаљене истине и правде. Ништа се није промијенило осим што крвници данас муче на перфиднији начин. Не спаљују човјекољупце на трговима као некад. Сада имају друге и многобројније методе, а циљ је исти; спалити истину и васпоставити лаж, сагорити правичност и проширити неправедност, убити сваку људску душевност и духовност и проширити бестијалност и безначајност до крајњих граница монструозности. Све до свијета у којим царује лаж, и столује неправда.
Јан Хус се данас зове Џулијан Асанж, утамничени човјек који истину љуби. Држали су га свјетске заптије монструозних накана, у апсанама, све док није изгорио. Без ватре. потпалили су мношто лажи да би изгорјела Асанжова и човјечија истина. Поставили су ломаче да би планула правда међу њудима. Пекли су великог човјека што истину љуби, на тихој ватри зла, да убију у њему све што је људско. Као некад што су запалили Јана Хуса, Ђордана Бруна, Јованку Орлеанку...и хиљаде других. Палили су и људе и њихова дјела. Некад само писана дјела. Од Бруна и Коперника до Мана, Брехта, Кафке, Маркса, Фројда....И данас спаљују великанеи њихова дјела, само на перфиднији начин. Пале их забранама, лажима , клеветом, на све начине . Било како само да истина изгори. И да се свијет праведника угаси.
Када су ломачу потпалили под ногама Ђордана Бруна, гдје су и његове књиге биле, мученик је мучитељима изрекао суд: "с више страха ви мене спаљујете, него што ја горим". Тако је и данас, мучитељи спаљују јер се боје. Боје се јер знају да их је мало и да представљају само зло и ништа више. На другој је страни народ, велики и бројни народ. Народ који на жалост ћути и трпи. Народ који није дигао глас и снагу своје множине, да скине с ломаче Хуса, нити да изведе из тамнице Асанжа. Зашто је тако, не зна се? Зашто добро не користи своју снагу против зла? Тешко је сазнати, готово немогуће. Историја нас учи да је тако од памтивијека. Од онда кад су највећег праведника и Богомладенца на крст разапињали. На муке су га ставили јер је љубио истину и правду, јер је волио човјека, и проповиједао -љубав. Умјесто мржње. Истину умјерсто лажу, правду без неправде, доброту без зла...Све је то љубав. Љубав према сваком живом бићу, од Христа до Асанжа.
За људски род још има наде. Наде да ће опстати човјек, као јединствено и непоновљиво биће. Са свим људским особеностима међу којима је љубав за истину, љубав за правду, љубав за свако живо биће. Има наде све док се рађају Асанжи. Има наде све док велика већина људског рода истину љуби. Надамо се да ће та тиха и велика већина дићи глас и поручити злу у човјеколиким бићима да"с више страна они нас спаљују него штио ми горимо".
Љубо Грковић
