Био једном један храм-светилиште сваке срамоте, безчашћа, издаје, лажи и зла свакојаког које у свијету постаде од првобитног гријеха до данас. У њему столоваше сотона. Похођаше га многи, злу склони, срамоти свикли и на крвништво навикли. Долазили су свом богу, који бијаше човјекомрзац, злотвор од искона. Стицао је тај и такав поклонике многе, кроз вијекове. Састајали су се у тами свог светилишта злоће и погани. Договарали су што ће сутра, за недељу, вијек и стољећа будућа дјелати. Какво ће зло и гадост учинити, како би Богу праведном и људима добрим наудили. Снивали су снове своје, који не бијаху као снови људи од Бога праведног научени. Њихови су снови, као и њина дјела, од свакојаког зла и штете овом свијету добра, смишљене и учињене. И свећеници сотонини саградише светишта злодјела по цијелом свијету, по узору на свог бога, који није имао друге накане до једне- да уништи Бога од љубави, правде и истине. И са Њим све његое сљедбенике. Да порази Бога јединога, и са Њим и човјека, биће доброте.

Чини ли су и дан данас чине све оно што норамалан и Богобојажљив човјек не би ни у сну помислио. Дошапнуше Еви, још у Рајском врту, да куша забрањено воће, плод зла. И зло процвјета. Нагнаше Каина да убије брата, доброг сина Адамова. И братоубице се размножише.

Разапеше и трњем крунисаше доброг и праведног Христа на брду Голготи. Само зато што човјека љубљаше. Зато што љубав умјесто мржње проповиједаше. Што скромност умјесто похлепе заговараше. Што човјека, ко год био, братом назваше. А то се у светилишту сотоне не опрашта. Оклеветаше праведника и на крст га заковаше.

Његове сљедбенике каменоваше тада, тако их и дан-данас прогоне. Ломачу под ноге Хуса подложише, и он у пламу врисну: “страдаће свако ко истину љуби“. Како тад , тако и данас-његове ријечи одјекују. И праведници страдају. Истинољубивог Џулијана утамничише, да не збори, ни о истини говори. И тако од искона до данас, на човјека ударају, да га од људскости раздвоје. Свећеници храма сотонина зла свакакојака учинише. И данас као и прије, чим се човјек мало у добру заборави, зло му се над живот наднесе

Свештеници ђавољег храма размилише се вијековима на све стране свијета. Зло чине, а добру се надају; за себе. Кад су времена зла, чине шта хоће, да сви виде и сазнају за њихову моћ. Кад добро ојача, притаје се, лажу, потихо клевећу, петљају и из подмукла ударају. Најопаснији су кад се претварају да јесу оно што нису. Па тако много пута кроз свијет овоземаљски навукоше маске добра и љубави. Тада привукоше људе добре који им повјероваше. И кад им вјерују чврсту даше, тада зла највећа учинише. У име Христа праведног вијековима зло чине. И име човјека истинољубивог и слободе жељног многе утамничише и на мукама смакнуше. Убише породицу царску велике Русије, на превару, на лажну слику да народу правду и једнакост желе. И тако под лажним именом и са сликом добра свијетом ходе и зло чине.

Срби су им посластица. Предуго наш народ слободу сања да би од ње одустао. Искрено истину љуби па не би у лаж загазио. И Христа праведног у срцу с љубави искреном носи- тешко да би без љубави Његове опстао. И не би то Сотони мило. Посла своје свећенике с камама и маљевима наоружани, да зло свеколико народу православном учине. И злотвори јаме напунише.

И злотоври каме крвљу натопише. И маљеве од нејач поломише . И цркве православне попалише. Затим обрисаше каме и маљеве, промијенише одоре и црне кошуље црвеним замијенише. И притајише се. Не задуго. Народ свико на зло и наопако. Не даде се преварити. Препознаше слуге сотонине. Злу се одупре. И учини му се да је зло побијеђено, за васи вијек. Па народ задријема, помисли; ево мирна сна, хвалим те Боже. Не би задуго тако. Сотонина војска се мало притаји да удари из подмукла.

Сотонини изасланици објесише звоно једној погрбљеној сподоби да крене међу Србље, да их води ђавољим путем.  Дадоше му њихову писанију, оченаш светилишта ђавољег. Видјеше добри људи да звонар није од добра њима кренуо. Народ увидје подвалу и отјера вуцибатину. 

Досјети се сотона, видје какве снове Србљи снују и какве ријечи воле чути. И направи трик, велику подвалу, и опсјена се учини стварна. Даде звонару Библију Бога јединога и праведнога и рече му да је чита вазда и на сваком мјесту. И каза му да Србима о слободи збори, о истини јединој, о држави вијековима сањаној. За њим, са истим штивом, кренуше и друге вуцибатине, из Загребља међу народ православни. И поче тад звонар и његово стадо да милозборе, све што људи добри воле чути. Народу се Богобојажљивом, овај пут, учинише од сотонских свећеника изасланици добре намјере. И повјероваше. Уз звонара ходе његови свећеници, и они умилно зборе, све што народу, правде и слободе жељном, лијепо чути. И народ им добри српски повјерова.

И тако поведе звонар, са својим трубачима зла, народ српски, мученички, што слободу сањаше од како је постао на овај свијет. Заслијепљени милозвуком, као у чаробној свирали и бајкама старим, народ загази и гази у дубок кал у који га звонар намами. Газе и тону, све дубље и дубље. Људи јаду свикли, кад очи отворише из сновиђења у које их звонар намами, имадоше шта видјети. Пуче опсјена пред очима праведника. Зло се указа на цијелом своду небеском.

Касно бијаше, у блату до гуше већ, ни тамо ни вамо. Из овог се кала не исчупаше. Погрбљени свирач одсвирао крај, посмртни марш једном благом народу који кроз вијекове сањаше снове слободе. У сновиђењу бијаше љубав према Боду, правди и истини. Бијаше и сновиђење о српској држави, без страха од каме и јаме. Дивни се снови у страшну јаву обреше. Вапај до небесе, а нико га не чује. Да је иђе брата да пожали као да би помогао-завапио би Владика Раде. Узалуд, ни Његоша ни иђе брата да пожали. Потонуше снови наши, чини се заувијек.

А звонар? Шта би с њим и његовим свећеницима зла? Окренуше се и одоше ка Загребљу, одакле су и дошли. Цијево на лијево. Запјеваше,као сви сретни. Посао је завршен. Одоше храму сотонином, све пјевајући. Да тамо крваве сребрењаке дијеле, свећеници зла.

Др Љубо Грковић