Република Српска, настала је 1992. године, а од 1997. живи под сталним државним ударом. Те

године, тек што је успостављена Република са свим атрибутима државности, једна особа, очито

много раније одабрана и припремљена, покренула је државни удар, уз помоћ војске и оружја

страног фактора, земаља НАТО пакта. Од тада до данас, Република Српска налази се под

перманентним државним ударом, и све што чини, незграпна појава са својом групацијом

истонамјерника, ради на штету Републике и нашег народа. Државни удар је константа нашег

битисања од краја деведесетих прошлог вијека до данас, од јахања на натовским тенковима до

крађе изборне воље нашег народа. Све опасне, штетне и болесне појаве које су уприсутњене у

нашем друштву посљедица су перманентног државног удара, који проводи, по страним налозима,

једна очито болесна особа са својим присталицама. А да има имало здраве памети,

Богобојазности, части и морала, не би то радила ни по коју цијену.

Посљедице пуча на унутрашњем плану су евидентне, не треба их анализирати, довољно је

отворити прозор и погледати низ улицу. Довели су до уништавања привреде, финансија, морала,

права и правде, здравства и школства, породице и друштва у цјелини. До напуштања села и

градова, одлазака у печалбу, наркоманије, коцке, бројних убистава и самоубистава.., живота у

опсјени, под медијским терором, живота у страху и безнађу, неправде космичких размјера.

Створили су непробојни бедем између те групације која отима и оно што је за небо везано и

већине народа који настоји живјети од свог рада, знања и умијећа. Граница постоји између

крадљивих и лакомих с једне стране и вриједних и поштених с друге стране. Таква је граница само

једна посљедица ланчаног државног удара у нашем друштву, ако се ово више уопште може

назвати друштвом, бећ радије траговима некадашњег друштва у поднебљу корупције и злочина

сваке врсте.

На спољнополитичком плану, такође, завјереничка групација, на челу с непомјаником, нанијела је

велику штету интересима Републике и тешку страмоту нашем народу. Да не идемо деценију или

више уназад, када су загребачки и натовски ученици из задње клупе, чинили, као што и данас

раде, срамна дјела од којих ће се њихова будућа покољења стидјети, ако их стиду науче. А неће.

Да не говоримо о предаји надлежности, јасеновачке грађе, призивањем НАТО војске, јавним

осудама политичког и војног врха Српске, порицањем властитог народа и оптужбама за наводни

геноцид, денуцирањем, шпијунирањем.., дуга је листа злодјела.

Када говоримо о међународним односима, вратићемо се само коју годину уназад. Кренимо од

недавног напада Израела на ирански конзулат у Сирији, те узвратним ударом Ирана на израелску

војну базу. И прије и гласније од највећих израелских савезника, закукурикала је једна незгрпна

појава, подржавајући Израел, а осуђујући Иран. Веома чудно, с обзиром да то, тако хитно, нису

учинили ни израелски савезници, ни велике и моћне групације које стоје иза овог и многих других

ратних дјеловања. Нема ни једног људски оправданог, ни националног интереса ни реалног

разлога због којег би се мала и неупитана Република Српска сврстала на једну страну, у сукобу

који није само између двије поменуте земље, већ двије велесиле, између два концепта свијета, у

завршној фази преслагања моћи и утицаја. Поготово не на страну коју подупире велики капитал и

оне свјетске групације које су изазвале готово све ратове, уништиле многе цивилизације,

бомбардовале и заувијек затровале нашу земљу и отровале наше народ. Неки их зову дубока

држава, неки блатњава мочвара, неко глобалисти, итд , назива је много а своде се на једно,

немилосрдни систем богаташа који настоји задржати све ресурсе и потенцијале свијета. Нема ни

једног разлога да Срби, непозвани и не упитани, подрже неку страну у сукобу, поготово што наша

подршка ништа не значи нити може довести до било какве промјене и користи за нас. Нема ни

једног разлога, осим вјероватно неког личног и болесног. Иначе, зашто би се неки Србин, ако је

Србин, мијешао у односе великих сила, а поготово подржавао ону страну која је увијек и

искључиво дјеловала против нашег народа. А разлога да се буде бар неутрално је у чињеници да

је Иран, уз Бјелорусију, најважнији савезник Русије и кључна земља у тешким глобалним

процесима у којима су нападнути руски интереси. Русија, никад није ништа учинила на штету

нашег народа, нити било којег народа с којим дијелимо животни простор. Може се рећи да некад

није помогла, али никад није одмогла. Како би велики Његош рекао" да је иђе брата да пожали,

као да би и помогао". А Русија је бар пожалила, а кад је било прилике и помогла. И данас, по

питању Косова, Републике Српске и другим по нас склиским теренима, Москва је једина сламка за

коју се можемо ухватити и за помоћ завапити. Зашто онда та особа чини све да нам измакне

јединог снажног и вољног савезника? Нема ни једног оправданог ни корисног разлога, осим можда

неког личног и болесног?

Неколико мјесеци раније, та иста несмотрена особа, такође је подржала Израел када је ова

држава напала палестински народ. Цијели свијет је ћутао, чак и израелски савезници, јер се нема

шта рећи за оправдање напада једне снажне армије на голоруки палестински народ. Лажни цар је

исток јутра, зором раном заграктао, подржавајући убијање и прогоне палестинског народа. За тако

нешто није било ни једног оправданог разлога, нити су нам Палестинци душмани, нити Израелци

савезници. А разлога за бар држање језика за зубима има много. Поготово што је и наш народ

вјековима прогоњен и убијан, као данас палестински. Посебно још што иза палестинског народа,

већ деценијама, стоји званична Москва. Присјетимо се - Држава Палестина настала је

захваљујући, превасходно, Совјетском Савезу, и опстала уз помоћ Русије. Русија је гарант

опстанка палестинског народа и палестинске државе, стога је нејасно зашто је несретник

директно гурну прсте у оба ока Русије? Нема реалног оправдања, нити иједног националног

интереса, нити било каквог разлога, осим можда личног и болесног.

А штете има. И то много. За посљедице ћемо тек сазнати, убрзо. Својим грактањем послало је

поруку цијелом свијету да Република Српска подржава убијања и прогоне цивилног становништва,

да Република Српска, иако неупитана, осуђује руске савезнике, да Република Српска не мари за

људскост, правду и правичност, већ је искључиво на страни силе и неправде. Ко је непомјанику за

такво штетно и опасно дјеловање дао право? Нико од нас. Ни на земљи нити на небесима. Нити

имамо право за тако нешто јер смо народ велике жртве и великог страдања, посебно при сукобима

интереса моћних држава. Бацало нас с каме до јаме, вило "као сламку међу вихорове". Па зар ми

страдалници да славимо нечије страдање. Не, ми то не можемо и не смијемо ни по коју цијену.

Нити би тако нешто урадио и један човјек и један Србин који у себи има бар мало чојства, памети,

срца и јунаштва. Но, нађе се један који то нема, ако је уопште човјек. И баш тај, у име нас рече и

учини оно чега би се свако нормалан застидио. Ко му даје такво право? Нико од нас. Нити ће икад.

Али неко јесте, негдје издалека, неко или нешто што надаљину управља овом болесном и

опасном појавом човјеколиког изгледа.

Прошле године, такође, гавран се огласио, на штету и срамоту свих нас чијим се именом лажно

назива, и тада на штету интереса и осјећаја нашег народа и званичне Москве. Када је Азербејџан,

уз помоћ Турске, напао Нагорно Карабах и извршио етничко чишћење ове области у којој су

вјековима живјели Јермени, то штетно биће је прво у свијету загроктала у знак подршке агресији

Азербејџана. Без иједног разлога и оправдања, супротно нашим националним интересима,

људскости, супротно правди и праву... Због чега такве лудости и штете чини народу којем наводно

припада? Нема оправданог разлога изузев можда, неког личног интереса и поодмакле болести.

Наравно, и ова подршка самозваног подржаваоца глобалних недјела била је свим прстима у очи

Русије која је деценијама уназад покушавала сачувати мир и заштитити јерменски народ у Нагорно

Карабаху. И то Путинове Русије у коју несрећник трчи по помоћ и властиту заштиту кад год му се

учини да ће га његови власници и господари отпустити из службе чињења штете властитом

народу. Не требна се због тога бојати, бољег слуге зло не може наћи. А требао би се бојати неког

другог- Бога и Народа. Ако ишта у себи људског има.

Да не завирујемо у далеку прошлост, многа ћемо злодјела наћи, но још само кратки осврт на

дјеловање непомјаника у вријеме почетка сукоба у Украјини. Прошло је четрдесетак резолуција и

осуда Русије, а ни једном није било против. Обично се пред камерама гицало и шицало,

церекало и чешкало, рњало и дрљало, поносећи се јавно својим примитивизмом, како би показао

да с висине гледа на странце који по Сарајеву облијећу. А иза затворених врата и угашених

камера, као свака кукавица, цмиздрило и хињило, чинећи и оно што се од њега не би ни тражило.

Бјежало је оно са важних сједница као свака пропалица с наставе, лешинарски нападало друге за

оно што је оно учинио, оптуживао и вријеђало све редом за властита недјела. Ни једном није дигло

два прста против осуде Русије, ако већ није тражило заштиту националног интереса, као за

Хрватску што је учинило. Могло је бар једном када се гласало за резолуцију о пљенидби руске

имовине јер су се тада многи суздржали, цијенећи да није добро легализовати отимачину у

међународним односима. Јер кад отимање из преседана прерасте у свакодневну појаву, не зна се

ко је следећи на реду. Но, није то учинило, иако је имало разлога много; хуманих, националних,

људских, правних... Очито да непомјаник не дјелује по тим принципима и интересима, већ неким

другим, супротним, јер му тако властити ментални склоп налаже, а газде траже. Претпостављам

да се тако својим власницима додворава не би ли га још задржали као доброг слугу у злог

господара.

Дуготрајно дјеловање те штеточине у политици, ако се то може назвати политиком, већ

исправније злоупотребом средстава, капацитета и потенцијала Републике Српске, и имена

Србинова, уприсутнило је све оно што није својствено нормалним људским бићима; примитивно

понашање, јавно вријеђање и нападе на друге и другачије, незајажљиву пљачку, потпуно

сиромашење државе и народа, уништавање производних капацитета, отимање природних и

друштвених ресурса, невјеровану неправичну расподјелу у којој је мањина бескрупулозних и

монструозних отела све што по правди и закону припада свима. И тако у недоглед, све зло и

наопако.

Својим лажним национализмом створило је неповјерење код бошњачког народа и угрозио тешко

грађени мир. Данас су односи између два народа далеко гори и напетији него у годинама након

завршетка војног сукоба и великих страдања на обје стране. Поменута особа има највеће заслуге

за стање које може довести до непредвидивих дјеловања и посљедица. Оно утире пут и ствара

оправдање за неки нови сукоб, за неко ново страдање нашег народа. Све чини да до тога дође.

Зашто? Претпостављам зато што је такву задаћу добило. То се зове добар слуга у зла господара.

Команданд континуираног државног удара, креатор несагледиве несреће по наш народ.

Велеиздајник без премца.

Непомјаник је и у међунариодним односима, као и у унутрашњим, нанио несагледиву штету и

срамоту Републици Српској и српском народу уопштено. Увукло је наш малобројни и исцрпљени

народ у конфликте између великих, тамо гдје нам није мјесто. Стало на страну држава које нам ни

по чему нису пријатељи, залагало се за убијања и прогоне ненаоружаних народа, отворено

подржало све оне који су против руских интереса, неутралисао сваку могућност Републици

Српској да сутра од једне велике силе, и њених савезника, замоли помоћ и подршку. А затребаће,

и то врло брзо јер се мач међународне осуде надвио над Републиком Српском. Након осуде

долазе захтјеви за оштете, за кажњавање, за укидање... И Резолуција о Сребреници је добрим

дијелом резултат дјеловања непомјаника, производ његове велеиздаје и болесне ограничености

само на лично богаћење. Резолуција о Сребреници његово је чедо. Зар није био први у српском

народу који је злочин у Сребреници назвао геноцидом. Јесте, био је, такав је и остао, само је

промијенио текст да лакше вара и краде. Слиједио га је још један несретник који је то потврдио, па

онда и други из истог круга пакла. Сви су данас за уздама, на леђима Републике Српске, бичују,

пјевају и подврискују под шаторима црвеним. Зашто се онда чудити што неко из Америке, Руанде,

Јордана или Британије назива Србе геноцидним народом и Републику Српску геноцидном

творевином, кад су то исто јавно казала најмање двојица предсједника Републике Српске. Та

групација велеиздајника данас тражи од нас свих да са њима устанемо против резолуције, да

изграмо на музику њихових лажи у континуитету. Дижемо свој глас отпора Резолуцији, али не с

њима који су је призвали, креирали и довели до Уједињених нација. Не можемо с њима јер

"Граница постоји" између оних што су се жртвовали и оних који су жртве продавали и добро

наплаћивали. Између већине часних и мањине нечасних.

"Граница постоји" између већине родољубиве и мањине велеиздајничке. "Граница постоји" између

крадљивих и поштених. И зато не можемо с њима јер би тако погазили вјечну и заувијек утврђену

границу између добра и зла.

Оно створење, о којем је овдје ријеч, чинило је све да одбаци пријатеље, привуче зло, давало

повода за организовано и систематско дјеловање против Републике Српске и нашег народа.

Створило је код многих опрадвање да се против Срба и Републике Српске може чинити свако зло,

и то некажњено. Незграпна појава даје покриће за све радње које се предузимају или ће се

учинити на штету нашег народа. Зато такво опасно биће народ мора зауставити и спријечити да

даље чини зло и наопако. Ако већ није касно.

Бојим се да ће, кад се спусти мач на наше главе, оно већ бити негдје далеко. Има гдје, чинило је

многе услуге онима којима сличи, својим шефовима и власницима.

Др Љубо Грковић