Поштоване колеге, драги пријатељи,

            Вјерујем да су неки већ чули и видјели да је ових дана наш хранитељ, многима и отац и мајка, нестао са лица земље и преселио у легенду након дуге и неизљечиве болести. Нисам сигуран да ли се може рећи да је имао дуг живот. На овим просторима је то врло релативан појам. Његови врсници који су имали срећу да се роде и одрастају у другим државама свијета сад су у најбољим годинама и одличној кондицији, нарочито су живнули и распомамили се кад су чули да је наш РАОП почео поболијевати и губити снагу. Најтужније од свега је чињеница да се тачан датум смрти не може прецизно одредити. Нестајало га је постепено. Откако је на свијет постао имао је противнике по читавом свијету али му ништа нису могли, бојали су се и бјежали са мјеста гдје би се појавио. А било га је свуда по читавом свијету осим у Сјеверној Америци, Аустралији и Антарктику и доносио је свјетлост народима и државама у које би дошао. Што би се рекло: нека буде свјетлост - и би свјетлост. Гдје би он дошао ту би свака срећа дошла и напредак и кући и домаћину. Рекох већ да је РАОП имао пуно противника са стране, али му они нису представљали никакав проблем ни опасност, а ко их нема. Управо такво окружење свакога чини још јачим и држи на опрезу да се не смије опуштати ни лабавити него се трудити да свики дан будеш још јачи и спремнији. И није се дао. Па да, свака би фукара да убије вука. Да нешто није у реду са његовим здрављем било је јасно неколико година послије овог потоњег рата, а сам рат је некако претурио преко леђа. Неки који су га мало боље познавали присјећају се да су се неки знаци слабости почели појављивати и прије рата, али ништа страшно.

            Иако се нико није бавио дубљим анализама да се утврди тачан узрок смрти, нема никаве сумње да га је упропастила епидемија болести позната под стручним називом - транзиција која је однијела многе на овим просторима, а на подручју Источног Сарајева нико је није преживио. Транзиција своје жртве напада на два фонта, са вана и изнутра. Ваљда је нама сасвим јасно да је унутрашњи непријатељ много опаснији. Рекоше неки да на домаћем терену није било стручњака ни лијека па је помоћ тражена из Србије, али са слабим резултатима, чак би се могло рећи да је након те терапије болесник био још слабији па је помоћ затражена и из братске Русије. Ни чувена руска медицина није успјела да одреди праву терапију. Руси су послије причали да су они прописали одговарајуће лијекове, али да је локално особље које је терапију требало да даје пацијенту исту узимало себи. А, ко би га знао? Додуше, видим да неки који су тобоже требали његовати болесника пуцају од здравља и снаге па ми је мало сумњиво. И на крају су се поново неки наши стручњаци посветили болеснику примјењујући неке наше традиционалне методе лијечења које су га коначно докрајчиле.

            Покојник је имао тежак живот, али свака наредна година му је била боља и напреднија од претходне. Одрастао је сиромаштву у изнајмљеној бараци поред ријеке Тилаве у насељу Лукавица. И тако све мало по мало, једна хала, па друга хала, па лабораторије и тако мало по мало али сигурним и стабилним корацима до гиганта на глобалном нивоу на понос и дику своме творцу Емерику Блуму (1911-1984), инжињеру електротехнике и читавој држави. Више од пет хиљада људи је свој хљеб зарађивало и своје породице хранило у РАОП-у. Бога питај колико их је скућио, колико их је удао и ожинио, дјецу им одшколовао и код себе запослио, колико је комплетних породица у њему радило, колико је стипендија подијелио и запријетио да одмах након дипломирања исте секунде се нацртају у фирми и почну радити. Тај исти РАОП је онако успут, да се нађе, Електротехнички факултет направио и дао Универзитету у Сарајеву да производи инжињере за будућност и фирме и државе. И након свега питам се хоће ли ко покојнику имати запалити свијећу? Е Блуме, Блуме сретан ли си па не видиш шта ти раде са твојом муком.

            Али, види чуда. И мртав РАОП је користан. Што би наш народ рекао: "Један се отегʹо, други се протегʹо." Још је РАОП давао знаке живота када су га напали лешинари разне врсте и почели да му кидају живо месо и џигарице, комад по комад, залогај по залогај док га нису коначно оглодали. И то им је мало било па су оно што је још остало приждили са намјером да замаскирају то што су учинили, а можда и надајући се да ће им ватра отворити нове видике и олакшати наредне кораке. Ето, РАОП је отишао у зеничке високе пећи по 35-40 пфенинга за килограм. Нешто ми ово личи на крематопијум. Ух, да пљунем три пута.

            А сада су на сцени рушитељи. Пролазим неки дан и гледам, раде људи не стоје. Ваљда добро плаћено, шта ли, вјерујем боље него ови што зидају. Није то никакво чудо, вазда су ови што руше имали пуно идеја како нешто срушити и затрти, али се у Бога уздам да ће и ови који имају намјеру да нешто граде на тим рушевинама имати упола мање идеја и енергије када буду градили. И у моменту када га затиру и са земљом равнају РАОП ником није наудио, нико није стао на ексер ните се огребао жицом по малом прсту. А шта ћемо ми кукавци и погорјелци, има ли нама пута и спаса, је ли истина да ће доћи вријеме страшнога суда када ће живи завидјети мртвима? Страх ме је и да мислим о томе.

            Питам се ко ће мојој дјеци дати стипендију, хоће ли они уписивати електротехничке и машинске факултете свјесни да ће одмах након дипломирања почети радити у свом граду посао за који су се школовали као и њихов отац.

            Дозволите ми да се на крају опрости од покојника са неколико стихова из пјесме Александра Секулића "Мајстори у кући":

"... зашто дирате мој црни кров

на којем стоји рода бела

на којем спава трава кудрава

мој кров у подножју дугог века

зашто сте ми кућу заузели

зашто сте је напали

чекићима, ексерима, четкама, бојама

мајстори, мајстори

излазите, пустите ме

да сам кућу уређујем ..."

Драгослав Бозало,

бивши инжињер машинства и бивши радник Е-РАОП