Не постоји насељено мјесто у Републици Српској, а вјероватно ни у свијету, које на мањем простору има толико национално-историјских и споменика културе као што су Гомиљани у Требињу. Ни љепшег села ни веће симболике, у сваком погледу. У медитеранском амбијенту Гомиљана смјестило се девет национално-историјских споменика од којих су неки, претпоставља се, стари и више од четири, пет хиљада година. На овом јединственом подручју, четири километра удаљеном од центра Требиња и километар од Града Сунца прожимају се праисторијско, римско, визнатијско, старо-славенско, турско и српско-православно културно-историјско наслеђе.
Село Гомиљани, које је однедавно преименовано у градско насеље, добило је име по праисторијских тумулусима који се у Херцеговини називају Гомиле. То су камене куполе гдје су, према предању, живот завршавали властодршци које би народ каменовао, односно убијао бацањем камена на њих док су још били живи. А затим их затрпавало, правећи камене куполе и до десет, петнаест метара високе, како више никада такви зли владари не би земљом ходили.
У Гомиљанима су, током ране османске владавине изграђене и три Православне цркве које су проглашене национално-историјским споменицима; црква Светог Георгија (Ђурђевица), црква Светог Констатина и Јелене (Костадиновица) и црква Светог Врача (Врачевица). У непосредној близини, на Дражин долу је и четврти национални споменик из постнемањићког периода- Црква Светог Климента. У околини све четири Православне цркве видљиви су остаци и других историјских споменика, као што су праисторијске гробнице, римски храмови и гробља, остатци визнатијских базилика и ранохришћанских богомоља и средњовјековних стећака. С друге стране Требишњице, на каменој обали ријеке смјестио се Манастир Тврдош са Црквом Успења Пресвете Богоридице, коју је у четвртом вијеку подиже Цар Константин.
У Гомиљанима су и двије импозантне средњовјековне куле и велика чатрња из тусрког периода, а вјероватно и многа друга блага историјско-културног наслеђа која још нису откривена ни истражена. И оно до сада откривено упућује на чињеницу да организовани живот на овом подручју траје најмање пет хиљада година.
Гомиљани су , нема сумње, богато, лијепо и симболично мјесто. Посљедњих година, уз старинске камене куће, винограде и вртове, ничу виле и грандиозна здања нових владара и њиховим скутоноша. У главном су сконцентрисани на сјеверном улазу у село, према ријеци Требишњици. Голема здања опасана високим каменим зидовима, са камерама, слугама и чуварима и свих оним што симболише енормно богатство, а и страх насилно и на превару обогаћених нових велможа. У овом дијелу села, према казивању мјештана и причању требињаца, свој дом свио је и њихов главни вођа. Шеф мафије који се назива шефом државе, лажни националиста а стварни преварант и крадљивац националног богатства и људског достаојанства. И није му изграђена само једна вила већ двије, на свега двадесетак дулума земље. Мало ли је... Мало, мало, таквима је увијек мало. У Требињу се говори да су ове виле попут оних које су градили римски владари, а и симболике ради, опремљене су из Италије, добијене као дио награде за додјелу посла градње болнице у Требињу.
У овом дијелу насеља, гдје се смјестила нова олигархија изграђен је нов асвалт, тротоари, улична расвјета, нови водови струје и воде...Све под конаци, и све опасано високим зидинама. Све као из бајке, бајке о злом господару. А на другој страни, на јужном улазу у село гдје живи обичан свијет, свега километар од туристичког симбола Херцеговине-Града Сунца, сасвим друга прича. Права слика данашње приватизоване Републике Српске. Симбол космичке неправде и подјела у друштву које је изникло из страшног ратног страдања. Страшне борбе коју су бездушни и проклети искористили да све приграбе што васколиком народу припада. И вазда им мало. За такве у Херцеговини кажу-проклетиње, вазда им је мало.
За разлику од сјеверног улаза у насеље, који је слика нових бездушника што се власт називају, обогађених на крађи и превари, на јужном улазу је примјер монструозног односа овог што се зове власт према народу. Ту су изглодани макадами, трњем зарасли стазе, депоније смећа уз пут према индустријској зони, порушени зидови, запуштани сеоски путеви .., и све оно што осликава страшне подјеле у друштву. Подјеле на оне насилно и на немилосрдној пљачки обогаћене и обиче људе који живе од свог рада и знања. Живе и ћуте.
Гомиљани су и данас, као и прије четири, пет хиљада година, симбом љепоте и живота, али и страшне неправде у једном времену. Но, у та давна , кажу, праисторијска времена, народ се храбро супроставио злим владарима, као и касније за вријеме турске , аустријске и ендехазијске тираније и злочиина. У та давна предхришћанска времена људи су камењем на злог владара ударали. Тако су настале оне гомиле с почетка приче, хумке и симболи тешка времена у зла господара. Такви су данас поново дошли у Гомиљане.
АЛИ СЕ ЗА КАМЕН ЈОШ НИКО НИЈЕ УХВАТИО.
А како је у Гомиљанима тако је цијело Републици Српској, израслој на вјековној и крвавој борби за слободу. Симболу постојаности, трпељивости и храбрости нашег народа. И симболу космичке неправде, пљачке и уништавања свега што нам је свето и за што смо вијековима гинули. Страдали као нико , да би данас нечасни и похлепни, зли и проклети, довели наш народ до зида од којег се не може назад и напријед. Већ само за камен ухватити, као некад како се радило у зла господара, па шта буде нека буде.
