У Републици Српској живимо као у бајци. У једној тужној и поучној бајци, као у "Чаробној свирали".
Један нам свирац, големе главе, незграпне тјелесине, и без чаробне фруле, али са тв екранима и
друштвеним мрежама, свируцка на ухо сваки дан. И води нас, као хипнотисану дјечицу, у дубоку и
мутну воду и мрачну шуму стриборову. Већ смо до гуше у води, тонемо све дубље, а не будимо се
из хипнозе и наркозе. Већ смо далеко зашли у шуму мрачну из које повратак не нема. Омамљени
и успавани газимо на музику лажи, и тонемо ли тонемо.
Зашто је тако? Како да баш нас, народ који има дугу историју отпора злу и ропству, таква појава
води у живо блато и мутну водурину? Одговор је једностава- заборавили смо читати. И
размишљати о прочитаном. Прво смо заборавили читати бајке и басне. А у том старом штиву сва
је мудрост, поуке и нароучења за свако вријеме. Не читамо их ни за себе ни за дјецу, ни унуке...
Зашто? Окупирало нас зло, свеприсутно зло, лажима исткано. Омамила нас свирчева глазба
лажи, крађе и сваке злоће. Ошамутило нас преварама, до савршенства доведеним. Зато не
читамо, ни бајке нити било шта друго што носи вјечито наравоученије. Не отимамо се злу, већ као
дјечица из "Чаробне свирале" хиптнотисани за свирцем газимо, па и у дубоку воду, па и у мрачну
шуму.
Бајке треба читати. Бајке нам говоре много, о прошлим временима, животу и смрти, грешкама и
заблудама, о манама и врлинама, јунаштву и мудрости, али и о садашњости, много више него што
мислимо. И о временима прошлим и будућим. Бајке нас уче свему око нас, реално и присутно, а
на први поглед изгледа нешто невјероватно, бајковито.
Бајке нас уче о животу, о свијету око нас; стварном свијету и стварним особама. Бајке би нам
данас казале да смо заглибили у безвриједност, као она дјечица у мутну воду и мрачну шуму.
Наметнуто нам ништавило из којег се не знамо исчупати. Јер не читамо, ни бајке нити било што
друго што је вриједно, што нам даје поуку како да спасимо људско достојанство и живе главе од
поплаве безвриједности које нам дефинитивно трују и мозак и душу и уништавају наше животе.
Бајке би нам казале да свирчев пој не треба пратити. Бајке би нас упозориле да ово што фрулаш
сада свира, до јуче нам је било неморално, болесно, страно и неприхватљиво у сваком погледу. А
данас, гле чуда, као омађијани, корачамо уз његову "глазбу". Бајке би нас научиле како да
заобиђемо мутну воду у коју нас свирац води, и без чаробне фруле. Свирац големе главе и
незграпне тјелесине.
У бајкама су човјеку задане многе препреке, које на почетку изгледају непремостиве, као ова
мутна водурина у коју нас свирац води. Сваки јунак из бајке има своју мисију, која на почетку
изгледа немогућа. А тако је и у животу, видимо голим оком. Изгледа нам тешко отети се свирцу,
отети се његовој мелодији лажи, свијету опсјене коју он и његови фрулаши створише како би нам
замаглили поглед и ум. Изгледа као немогућа мисија, али није. Кад би читали бајке знали би да су
прави ЈУНАЦИ увијек побједници. Потребна је само храброст. И прочитана бајка. Када би читали
те дивне мудрости из старина видјели би да се и сада причају животне бајке. Са тужним крајем. А
не мора тако бити, потребно је да се пробудимо, отмемо његовој свирци и доврандишемо. Кад се
разбудимо онда ћемо и да се одупремо. А можемо, јер нас је много, а свирац је један. Има он своје
фрулаше, но они ће се разбјежати као мишеви из бајке, чим се народ пробуди. А НАРОД, велики
правдољубиви и истинољубиви народ увијек носи доброту. И јунаке у себи.
Бајка, као и стварност, данашња отужна, тражи јунака. Много нас који ће стати пред свирца што
нас, свирком лажи, у мутну воду намами. И казати- ПРОБУДИТЕ СЕ. СВИРАЦ ВАС У ДУБОКУ,
мутну ВОДУ НАМАМИ.
И зато-читај СРБИНЕ- прочитајте бајку, било коју, понајприје "Чаробну свиралу". Кад прочиташ,
видјежћеш да је све одавно написано. Само си трабао читати. Кад прочиташ препознаћеш свирца
онога СВИРЦА што нас успава и омамљене у мутну, дубоку воду поведе, и у мрачну шуму заведе.
ЕВО СВИРЦА, што нам фино гуди музику нотне лажи и преваре. ТО ЈЕ СВИРАЦ, не слушате
његову фрулу лаживу јер нас успаване намами у мутну водурину.
Зато грађанине Републике Српске, Србине ма гдје живио, буди ЈУНАК ИЗ БАЈКЕ. Било које:
Храбри кројач, Пепељуга, Млинарев син, Успавана љепотица, Оловни војник, Трноружица, Царево
ново рухо... прочитај Србине неку бајку и сигурно ћеш се пробудити из омамљености. Из ове
страшне опсјене засноване на милион пута поновљеним лажима. Не слушај њихове лажи већ
узми књигу у шаке, било коју, најприје неку бајку. Бидјећеш да је све давно речено. Само читај.
Читај да би из мутне воде изгазио на чврсто тло. Из мрачне шуме на свјетло дана. На земљу која
ти по сваком праву припада. Не слушај свирале лажи о опсјене , већ читај.
Ако желиш, а желих, онда и можеш ако хоћеш, а хоћеш. Потребно је да се усудиш и да учиниш оно
што желиш и требаш. И можеш. Зато-читај Србине, све је већ написано.
Др Љубо Грковић