Сваког нормалног и пристојног човјека било би срамота препричати кафанске и друге срамотне догађаје у којима је централна фигура било биће које се сада назива ве де. Срамотни поступци дотичног бића, док се по сарајевским кафанама вукло, и данас се препричавају у међу махалским јалијашима као примјер како треба к.... третирати. Било је ту свега од уринирања по руменим образима, чупања за бујне власи, клечања у сузама до....... на јавним мјестима . Да позавиде часне раднице најстаријег заната. И све емотивно и заносно, уз сузе и плач, лелек и јаук. Од милине, а не од срамоте. Молили су тада неки наивни људи оне што то биће послаше у Сарајево да се та срамота врати тамо одаклер је дошла, да не брука ни фамилију ни народ који лажно представља, наивно вјерујући да је то нека звонарова грешка или неупућеност. Нису ни слутили да је такво нешто послао баш зато што је такво, и што такви требају, да дају примјер осталима који још гаје неке националне наде и стремљења, имају морална начела, стручне одлике, радне навике... бар неку људску особину. Такво нешто послало је оно што га је и сада поставило. Као бисер на круну безчашћа и српства угашеног.

Шта је све то биће чинило није лако изрећи ни у кафани иза поноћи а камо ли у јавности. А то чудно биће и тада је заузимало неку функцију, испред Репубике Српске. И тако, како су пјански пајтажи то третирали тако су говорили да ће чинити и са Српском. Нису морали, урадили су, и горе, они који су то биће васпоставили, измислили, довели до овога гдје је сад. Како су урадили са Српском и у какво су је стање довели ништа друго и не преостаје него да такво нешто буде ве де. Прави представник овог доба и времена космичког зла.

Заслужено, нема шта. На што су Републику довели и доликује да такво нешто буде ве де. Без националног осјећаја, без знања и способности, без морала и части... Такво биће не зна шта срам ни стид, а камо ли којој вјери и нацији припада, кога и шта представља, каквим се моралним начелима руководи, у што се угледе и за што се нада... Ништа од тога, само зна за похлепу, прождрвљивост, злоћу и гадости од сваке врсте. Таква бића имају и на глави задњи отвор. Таква бића су доведена да уведу ве де републику, и све оно што успјешно раде. Добре слуге у зла господара. Да униште и природу и друштво, и воде и шуме, и човјека и звијер. Човјека, Србина прво. И то су добро урадили, задовољне су њихове газде. Све је уништено што је кроз вјековне борбе за крст часни и слободу златну стварано. Ама баш све, ни камен на камену није остао. Фино се , уз то инкасирало. Сад се растаљују по Флориди, Макау, Стамболу, Виени... свуда гдје су отето удомили.

Говори се о десетинама милијарди отетих народу. И то је катастрофа за један малобројни народ. Такву пљачку не би поднијела ни царска Русија а камо ли сићушна Српска. Говори се о уништеној привреди и искасапљеним природним ресурсима, и то је тачно. Но, мало се говори о погубним посљедицама на људску психу, стање духа и морала у народу. Не говори се о дрогираној нацији, погубљеним душама, сломљеној вољи... Не, о томе се не говори, то је најстрожије забрањено. Јер се касе опет, некад, могу напунити, предузећа изградити, природа опоравити.., али уништени дух народа? Е то ће тешко бити. Срби су данас народ сломљене воље. Народ изгубљен, у безнађу и очају. Свако ко има грам мозга и трунку морала искрено пати за судбином свог народа. О кукавно српство угашено. А како не би били. Двије деценије се уприсутњава зло и наопако. Уводи се све што је лудо и накарадно као нешто добро и веома пожељно. Уприсутнило се све што је болесно да би истисло све оно што је у народу здраво и снажно. Наметнуто је све штетно како би се искоријенило корисно. Е то је данас, након двије деценије, ве де-оваца Република Српска.

Данас су, након двадесет година уринирања таквих ве де-а на овом простору остали нарко картели и сиротиња раја. Дрогиране групације. Једни дрогирани од недостатка свега људског, други од немоћи да зауставе пропаст. Остали су трагови природних и друштвених добара. Остале су људске силуете. Све је банда вуцибатина раскрчмила, по крчмама гдје је ве де некад , у славним сарајевским данима, стењала у заносу што је на услузи својим господарима. На услузи сваке врсте.

У таквом друштву, ако се ово може назвати друштво, дјевојчицама су узори цице и мице које зову инфуесерице, а народ их је некад другачије звао. Момчићи се диве истетовираним шмркачима и растурачима. Зло је добило коначни облик и праву слику у лику и дјелу ве де-а. Логичан крај, зар не?

Српска је постала ве де република. Последњи чин једне велике историјске драме, посљедње поглавље генерацијске тежње и жеље да се једном заувијек скрасимо у својој држави, да нас више не шутају од једног до другог зла господара. И послије хиљаду година страдања, учинило нам се, деведесетих година прошлог вијека, да је напокон, с помоћи Божијом, наша генерација добила ту велику част да васпостави српску државу. Тако је и било, али на кратко. Тада нам, док смо још били у сну побједе, доведоше једну сељачку битангу, варалицу великих габарита, а ситног калибра. И са њим друге битанге „Шпијони“, како их је чика Јова Змај звао. Не лези враже, битанге и шпијони обавише задатак за цигла два десетљећа. Павелић би им позавидио. Како добро српско питање ријешише.

И умјесто српске државе, сањане сновима генерација кроз вијекова „између клања и орања“ како је велики Милорад Екмечић зборио, појави се ве де република. Да је, у задњем чину, води до јаме и понора срамотно биће. А велики Милорад Екмечић, највећи српски и европски историчар двадесетог вијека умро је без пензије. Нису му дали ни динара „мировине“ они што су шпијали и шпијаће, од Косова, до Чика Јове Змајам, до данашњих дана, и све српске змајеве и јунаке, добронамјерне и часне људе. Шпијали, уништавали, убијали, и све то наплаћивали, и дијелили са својим господарима. Никада тако у историји људског рода није систематски, брзо и ефикасно урађен посао уништења једног историјског народа. Чини се-за сва времена. Капа доље ве де-овцима. Ријешили су српско питање- за сва времена. Павелићу мирно спавај_your job is done, successfully, for all time, да парафразирам бишу секретарицу звонарову, на повратку из њиховог стожера.

Др Љубо Грковић