Бранко Ћопић је рођен 1. јануара 1915. године у Хашанима под Грмечом.

Иза себе је оставио више од педесет приповиједака, кратких прича, романа и пјесама и један је од најчитанијих и најуспјешнијих писаца са простора  СФР Југославије.

Учитељску школу похађао је у Бања Луци, Делницама и Сарајеву, да би дипломирао на Филозофском факултету у Београду на Одсјеку педагогије.

Приче посвећене дјеци садрже ванвременску љубав, мудрост и литерарни шарм и представљају битан фактор у ширењу културе читања у вишедеценијском распону становништва бивше државе.

Бранко Ћопић је одрастао свакодневно се дружећи са дједом за кога је говорио да му је највећа инспирација. Прво дјело је објавио већ са четрнаест година у омладинском часопису “Венац”, а 1939. године осваја награду “Милан Ракић”.

1958. године добио је НИН-ову награду за роман "Не тугуј бронзана стражо".

Иако прије свега сатиричар, II свјетски рат оставља битан траг у његовом стваралаштву.

Ипак, чини се да је најупечатљивије дјело у богатом опусу забрањена "Јеретичка ријеч" коју је Ћопић написао још 1950. Године и због које је почео пишчев прогон.

Напуштајући припадност новонасталом политичком оквиру ослободилачке борбе, дјело критикује пут којим се креће држава сатирично постављајући паралелу између владајуће структуре и Створитеља.

Отворен је досије УДБА, Ћопић је проглашен анархистом, а Јосип Броз је изјавио да писац неће бити ухапшен, али и да се таква сатира неће дозволити.

Услиједила су (такође бунтовна) дјела "Осма офанзива" и "Одумирање међеда", као и ревизионистички романи "Пролом" и "Глуви барут".

1960. Године је искључен из КПЈ, а многе колеге су му заувијек окренуле леђа.

Ових дана, тачније 26. марта навршило се четрдесет година од трагичног краја Бранка Ћопића.

У поруци коју је оставио својој супрузи написао је: “Збогом лијепи и страшни животе!” 

Пред сам одлазак са овог свијета Бранко је у хотелу "Москва" богато частио конобаре, рекавши им: "Имам, вјерујте, велики разлог."