Чиме се може измјерити патриотизам једног човјека? Жељом и спремношћу да се жртвује за свој народ, своју земљу, своју породицу? Или глупостима које чини? Да ли је патриотизам само жртва или љубав према свом народу, својој земљи, њеним здравим темељима који почивају на једнакости за све и свакога, на поштењу, не искрености...

Шта је патриотизам за Милорада Додика? Да ли је то јефтино и популистичко подилажење на најприземнији и простачки начин широким народним масама вријеђајући, како дипломате највећих свјетских сила, тако и опозицију у Републици Српској? Корида дипломатија, коју је Милорад Додик патентирао и спровео у јавни живот Републике Српске, може скупо коштати не само њега, већ цијели српски народ. Додик је несвјестан, или још горе, дубоко свјестан чињенице да авантуризам у који се упустио може Србе са ове стране Дрине коштати нестанка. Наду у остварење својих политичких амбиција полаже у кога?

Русију? 

Србију? 

Русија је тренутно заокупљена ратом у Украјини за спас властите државе и поред све љубави према српском народу, у овом историјском тренутку, није у могућности учинити ништа значајније. Србији кичму ломе на Космету исти они који је сада ломе нама у Републици Српској. Све што Србија тренутно може, она то и чини. Предсједник Вучић нам поручује да истакнемо српске заставе и тако покажемо да смо несаломиви. У овако историјски неповољној политичкој ситуацији за српски народ у Републици Српској и БиХ, појави се лидер попут Милорада Додика који нашу сламку међу вихорове ставља у први план свјетске политичке позорнице гурајући прст у око Западу. Одједном Српска постаје важнија тема од Газе, Украјине, Косова, Тајвана, Сјеверне Кореје или десетине других кризних подручја.

Треба бити политички геније попут Додика па то знати извести.

Резолуција која се спрема у Уједињеним нацијама, а која ће по свему судећи бити усвојена, прогласиће српски народ одговорним за геноцид. Та резолуција је еклатантан примјер неодговорне политике човјека који је умислио да се може супротставити највећим свјетским силама. Први резултати стићи ће нам убрзо са Ист ривера као опомена и казна за корида дипломатију. Резолуција о геноциду у Сребреници је производ Додикове политичке непромишљености и омча око врата цијелом српском народу. На крају крајева, она је примјер дисциплиновања, од стране моћних свјетских сила, цијелог једног народа који је постао жртва непромишљене и неодговорне дипломатије једног човјека.

Али није резолуција нешто најстрашније што нам се може догодити. Не тако давно, неколико мјесеци уназад, били смо свједоци библијског егзодуса који је преко ноћи промијенио историју једног народа. За мјесец дана милион становника исељено је из Нагорно Карабаха. Јермени који су ту живјели вијековима су нестали преко ноћи. Ми Срби смо тај експеримент већ доживјели у Крајини и дјелимично на Косову. Питам се да ли смо спремни гурати прст у око Западу ризикујући да Република Српска нестане преко ноћи због авантуре помахниталог вође? 

Чиме се и како можемо томе одупријети? Дипломатија није запаљив и уху допадљив говор крезубом сељаку. Дипломатија није називати представнике највећих свјетских сила будалама, зликовцима, битангама...

Да, знамо да Србин воли то чути, али то није нешто што ће овом народу донијети било какву корист. Милош Обреновић је говорио:

- У Стамболу се српска ствар може ријешити на два начина, новцем и клечањем. Ратовати не можемо, а новца немамо. Милош је био државник, а не забављач народних маса.

Донекле бих могао и разумјети Додиково бахаћење на прес конференцијама и простаклук за скупштинском говорницом, али не разумијем политичку понизност, недоследност и сервилност иза кулиса. Сви се сјећамо периода од прије 20 година када је читав државни врх Републике Српске и СДС био пометен од стране "међународне заједнице". Онај који је то највише подржавао био је управо Милорад Додик. Говорећи да нико није изнад Републике Српске и да је ниједан појединац не смије ставити испред себе као залог за властити спас, признао је геноцид у Сребреници и јавно позивао на хапшење Караџића и Младића. Био је први политичар с ове стране Дрине који је то учинио.

Питам га јавно:

Да ли је икада упознао чланице Генералне скупштине УН о страшним злочинима над српским народом у БиХ? 

Да ли је упознао међународну заједницу на егзодус 150.000 сарајевских Срба или 35.000 српских жртава рата у БиХ?

Говори ли било гдје о 3267 српских жртава у и око Сребренице? 

Када сам прије 2 године поставио фотографије убијених Срба поред пута Братунац - Поточари, како бих међународној јавности указао на двоструке аршине и (не)правду, Тужилаштво и МУП РС су подигли кривичне пријаве против мене, а Милорад Додик је заједно са СДА организовао и у дјело спровео моју смјену са мјеста начелника општине Братунац. То су резултати Додикове просрпске политике.

Данашње популистичко и јефтино просипање најпримитивнијег патриотизма, са циљем спасавања властите коже, изазива гађење. Милорад Додик је спреман свој политички живот и судбину везати за судбину Републике Српске. За вријеме његове владавине је одселило стотине хиљада људи из Републике Српске у потрази за бољим животом. Милорад Додик је погазио све институције Републике Српске и себе прогласио краљем ове земље. Одлуке Народне скупштине су погажене и користиле су му само као представа за јавност. Никада се није повукао из заједничких институција БиХ као вид протеста због хапшења Срба за наводне ратне злочине и њихово извођење пред наметнути Суд БиХ. А обећавао је народу да хоће. Никада није вратио Републици Српској војску или царину, иако је Народна скупштина РС то изгласала крајем 2022. године. Никада није стао у заштиту било којег појединца или борца који су стварали ову земљу, већ их је понизио мизерним борачким додацима који су у рангу просјачке помоћи.

Плашим се да ће нам свима бити касно када схватимо шта тај човјек заиста ради и да смо заједно са њим своју егзистенцију и опстанак довели пред свршен чин. Само, Милорад Додик неће остати гладан, а ни без крова над главом, док ће овај народ под сеобом заноћити ко зна гдје и под чијим небом.

Преузето са facebook од Срђан Ранкић